четвртак, 21. април 2016.

ISTINA ZLATA VREDI


Kako god, odoh opet u detinjstvo. Zašto? Zato što tu caruje večito carstvo, drugarstvo, kaže to i svima dobro poznata pesma vazda mlada. E u tom carstvu imao sam puno drugarica i drugova sa kojima sam se igrao i pravio cirkuse. One prave, sa šatrama po baštama ispod naših orasa il lipa što su posvuda mirisale. Najvećma je mirisalo naše bratstvo i jedinstvo pri čemu mislim ponajpre da smo bili jedni drugima sestre i braća (za kojima i danas čeznem jer ih po krvi, kao jedinac, nemam pa sam i zato okupljao oduvek oko sebe mnogo drugova i drugarica, uvek više drugarica). Elem, u tom našem carstvu, često sam se tako kao klinac zadržavao duže u igri sa drugaricom iz baš susedne-paralelne uličice u istom "kraju", u kojem su u tom našem Somboru najveće bašte, između dugih ulica Miletićeve i Radišićeve... I tako, ili u njenoj ili u mojoj uličici, svejedno, zidali smo zamkove od peska. Sve ozbiljno tako zidamo i radimo i naravno, skoro svaki put, roditelji dođu pa nas pitaju a mi već navikli na pitanja ta ista, deco šta to radite... a nas dvoje složno odgovaramo roditeljima u glas: - pravimo kule od snova! I tako su naši najbezbrižniji dani detinjstva prolazili i mi redovno gradili naše kule i naše dvorce... nastavili, stasavali, raspmlamsavali prve ideale i strasti. Shvatali kako smo rasli, da smo bivali i iznevereni. Ali, imali smo se. Istina, nekad i ne tako često, svako svojim obavezama, naravno, ophrvani i nekim novim ponekad i čudnim svetovima na koje nismo mogli da utičemo. Makar smo gradili i svoje vlastite svetove. Moja drugarica Zlata uspešnije nego ja, od srca iskreno i džentlmentski svakako priznajem... jer još nisam "stigao" na primer, da poput nje odgojim troje dece, danas veoma uspešne, da budem tako uspešan i u poslu kao ona, a ne znam ni da sakrijem svoju bol kao Zlata tako gordo pri čemu je većih bolova i ličnih i profesionalnih od mene imala i stoički ih bolje podnosila. I pri tom, nikad je nisam sreo bez osmeha. Ni kad joj je najteže bilo. Naprotiv. Ja sam imao svoje probleme sa radijom, propala privatizacija Radio Sombora itd, pa sad vidim koliko je to sve bilo smešno naspram njenih bolova. I zato mi je pomogla. Prekačući godine i prepreke, pa kada je mene izabrala od svih novinara somborskih da baš ja predstavljam i od ranije već prepoznato somborsko novinarstvo, na prvom još svejugoslovenskom seminaru o političkoj kampanji, u Herceg-Novom, tokom prva tri dana oktobra 1999. godine. Kad još nismo bili ni svesni šta nas tek očekuje u tzv. ovdašnjem višestranačju. Nas šestoro izabranih novinara iz čitave Srbije, ja jedini sa područja Vojvodine. Odseli u velelepnom hotelu Plaža, imali smo i šta da čujemo i naučimo. Šta nam se sprema. I kako da izveštavamo o "promenama" koje slede. Puno sam za ta tri dana saznao i dakle naučio a kasnije primenio u daljem novinarskom radu, zahvaljujući eto Zlati. Ona je ostala ta tri dana oktobra '99. gore, mislim na severu, kao što je svih tih dvadeset godina tokom svoje karijere jedina iz tog našeg Sombora baš gore, na podignutoj lestvici u visokoj politici. I povrh svih previranja, vređanja po njoj, svega i svačega, znala da ipak ima većinu koja je poštuje, ceni i voli. Tako sam naučio isto od nje, da je manjina vazda u Srbiji dizala revolucije, ali i kontrarevolucije. Pa se ni ne treba saplitati o tu "gromoglasnu" manjinu, ne nikako. Samo ići, treba napred i gledati u sutra. S osmehom i voljom. Ma bilo koji posao da je u pitanju, profesorski prvo - kao njen strukovno književnovsti i srpskog jezika, a moj novinarski, nijedan baš nimalo lak. Ona je najviše olakšala dakle i moje muke, da prebrodim i sopstvena pojedinačna vređanja i ponižavanja naspram mene najpre od strane nekolicine "kolega" koji su i najviše doprineli propasti tog našeg somborskog radija, ali to sada jeste najmanje važno. Važno je, kako mi opet Zlata reče, da te (da me) slušaoci i građani prihvataju i vole. I važno je da verujemo u tu Zlatinu istinu da ćemo napraviti i novi radio za naš narod, i novi lepši - ponovo Sombor kako i doliukuje srpskoj prestonici kulture i sporta (kolevke sedam sportova na balkanskom tlu), da ćemo ovo i da ćemo ono... sve ćemo moći učiniti kada verujemo u to što hoćemo i šro možwmo. Da, tako zbori Zlata, žena od energije i neke čudesne moći koju elegantno, u maniru dame, majke i komšinice, prenosi na nas ponosno. Moja prva politička mentorka a i poslednja. Jer odlučio sam dakle još pre tih sada već jubilarnih dvadeset godina shvatio, da i nije baš mnogo potrebna druga, treća ili deseta, učiteljka, dovoljna je Zlata. I za danas i za sutra. Onaj ko nju od mene manje poznaje, neka mi veruje. Zašto? Pa opet zato, što je ja ponajbolje znam. I poznajem od tih naših prvih dana detinjstva kada smo pravili te kule od peska. Sa jednom zajedničom koficom vode. Sećam se dobro, bila je zelene boje. Kao boja našeg grada. I boja sazrevanja iz kojeg smo odrasli. Zato Zlati neću dozvoliti nikakvu penziju jer ona to ne zaslužuje. Zaslužuje da nas još dugo uči i kada potonemo i kada ovladamo veštinama koje ona bolje zna od nas. Stoga znajte i jako čujte sad dobro, verujem u nju jer je poznajem itekako dobro, jer smo dakle zajedno odrasli Zlati Đerić ću zbog svega navedenog, i zbog toga što je toliko često nepriznavala umor putujući i trčeći po svetu - predstavljajući Srbiju širom planete, poželeti puno sreće i na njenoj još jednoj hrabrosti, ponovnom izlasku a što je jednako važno i snažno, samostalno sa svojom listom, na veliku i malu političku izbornu trku, poslednje aprilske nedelje, 24. aprila prestupne i olimpijske 2016. godine, pa sve od 7 do 20 časova eto neka prikupi što više glasova i na pokrajinskom nivou i naročito što me interesuje, na lokalu, za naš Sombor. To želim i zato što u toj trci učestvuje još njih četrnaestoro, naših prijatelja i poznanika, kojima svima želim kao i Zlata, takođe puno sreće. Sa našim zajedničkim sloganom: Samo pozitivno i pristojno, nikoga ne uvrediti. Jer istina je samo jedna, da se jako dobro znamo pa ponavljam, dragi moji čitaoci i prijatelji, da je to sponanstvo sa Zlatom, Zlatom Đerić, dovoljno jasno i da je op(s)taje kao priličan zalog da se zaokruži baš ta cifra 12, poput dvanaest apostola, u običnom našem narodnom govoru - dvanaest glasonoša, posrednika preko kojih se izražava volja onoga ko šalje poruku. Tako piše i u našim hrišćanskim iskonskim zapisima, samo prepisujem isto. I prenosim vam taj glas u govoru običnom, baš kakva je i moja verna iz detinjstva drugarica, Zlata. Jednostavna. Britka a ko ju je i danas upoznao, 20. aprila 2016. i u finišu kampanje, u Bezdanu na primer, primetio je da je ista kao i "sa televizije" dok su je ljudi pratili u lepim i rečitim besedama za skupštinskom republičkom govornicom, te takva istina ista, i u svakodnevnom susretu s ljudima nastavlja da traje. Istina je znači prenosiva Zlatinom visokoobrazovnom ali i pitkom i svakome bliskom rečju kako ona ume simpatično i lepo da izgovori. Hvala drugarice i prijateljice Zlato. Hvala jer poštujemo sve ljude a naposletku i sebe. I sve naše i tvoje prijatelje i sve glasače. Sve one koji će, dao Bog što masovnije da izađu u nedelju 24. aprila 2016. na izbore, vanredne republičke i redovne pokrajinske i lokalne u Srbiji i zaokruže po svojoj volji bilo koji od rednih brojeva od 1 do 15 - na lokalnoj somborskoj zbirnoj listi, uz isto tako hvala svima onima koji će i iz ove priče a i svoje lične, prepoznati ovaj simbolični hrišćanski broj 12. Eto to je Istina koja i u svetoj knjizi piše da je tako. Srećno Zlato, tvoj drugar kako me od milošte oduvek zoveš, Sinke.


                                                                                          Siniša Stričević