уторак, 10. новембар 2015.

Život posle života: Ivan Frgić-Žuti (18.07.1953-31.10.2015)

                                         LEGENDA I NAŠ KOMŠIJA

     - Kažu, vreme leči sve. Vreme će, od kada je naš prijatelj Ivica otišao gore među najsjajnije zvezde, samo potvrditi koliko je svih nas ostalo i osaće - koji ćemo ga uvek jednako voleti i poštovati. Mnogo. I više od svake napisane reči, pa ću se zato potruditi da i u ovom blogu ali i u svim daljim, narednim pisanjima i pričanjima o Ivici ta lepota druženja koju nam je ostavio pre svega a na tako jednostavan način, pa traje, traje, traje, i u slovima i u stvarnosti... -


     * Napustio nas je u ranim jutarnjim satima poslednje oktobarske subote, gospodnje 2015, sportista 20. veka Sombora, rvač, sportista i sportski radnik sa najvišim titulama i priznanjima. Olimpijski slavodobitnik, rekorder u broju osvojenih svetskih medalja, trinaest - sa najznačajnijih takmičenja: evropski prvak, svetski vicešampion. I šampion ljudstva. Naš Ivan, Ivica Frgić. Ispraćen, uz najsetnije zvuke njegovih tamburica "U tom Somboru" i "Još jedan dan života" pesme koje je obožavao i sombolično bile vezane za njega... u ponedeljak, 2. novembra, na Velikom katoličkom groblju u Somboru u krugu porodice i mnogobrojnih prijatelja, saradnika i navijača...
     Rođen 18. jula 1953. u Somboru, rvanjem je počeo da se bavi kako je u šali njemu svojstvenoj, obično znao da priča: "Zato što sam bio najsitniji u školi pa su me začikavali i da bih mogao da se odbranim od dece, a nikad da napadam, pa sam zato krenuo na rvanje..." Takvim svojim istančanim duhom, urođenim šarmom i smislom za druželjublje, pridobijao je iz godine u godinu naklonost publike i istovremeno davao primer novim generacijama baš tom ljudskom jednostavnošću, onako kako to najbolji umeju - oni, koji su i zabeležili vanserijske rezultate a Ivica ih je ostvario već u najranijoj mladosti.
     Zato ćemo, sve dok je i nas, govoriti o našem popularnom Žutom, kako je od milošte dobio nadimak, toj ljudskoj gromadi, čije lice, uvek zračeno prepoznatljivim osmehom, vuklo je nekim čudesnim magnetizmom i druge na optimizam, sa privilegijom da se iznad svega, družimo sa njim. Tako i ta titula najboljeg sportiste u veku dovoljno govori koliko je bio ne samo uspešan, nego i omiljen.
     U svojoj bogatoj rvačkoj karijeri kao jedan od najglasovitijih svetskih predstavnika u grčko-rimskom stilu, srdačno dočekivan na svim meridijanima, sakupio je više od 1.000 nastupa za reprezentaciju Jugoslavije, čiji je dres kao takmičar oblačio na dve Olimpijade, Montreal 1976. godine kada je svome gradu doneo i najznačajniji trofej, srebrnu olimpijsku medalju... pa Moskva 1980. gde je bio četvrti, a kao trener u nacionalnoj selekciji bio je i na svojim već trećim Olimpijskim igrama, u Seulu 1988.
     Svoju prvu svetsku medalju osvaja sa samo 19 godina, na Evropskom prvenstvu u jednoj od vodećih rvačkih zemalja sveta, glavnom gradu Finske Helsinkiju - bronzanu, da bi samo dve godine kasnije postao evropski šampion, u nemačkom Ludvigshafenu! Juniorsko evropsko srebro osvojio je 70. u Huskvarni u Švedskoj. Zadivljujuću riznicu odličja obogaćuje sa čak četiri medalje sa svetskih prvenstava: srebro 78. u Meksiku a prethodne godine i na Univerzitetskom šampionatu sveta u glavnom gradu Bugarske Sofiji, kao i bronze 74. u Katovicama u Poljskoj i 77. u švedskom Geteborgu. Dvostruki je zlatni momak i sa Mediteranskih igara, 75. u istoimenom glavnom gradu Alžira i 79. u Splitu, takođe dvostruki šampion Balkana, 70. u Skoplju i naredne godinu u Solunu, plus još srebro, 69. u Istanbulu. Devetostruki prvak države, uzastopno od 1973. do 80. i 82. i dva puta viceprvak države, 69. i 72.
     Sa svojim matičnim klubom Elektrovojvodinom, Somboru je doneo i titulu ekipnih prvaka države! Po mnogim parametrima jedan je od najboljih rvača svih vremena, ne samo Srbije, već uopšte otkad je ovog izvornog borilačkog sporta. Tu se pridodaju i plasmani uvek u četvrfinalu, među prvih osam i na ostalih dvanaest svetskih od ukupno 25 planetarnih takmičenja na kojima je učestvovao, ali isto tako i četiri podijuma na međunarodnim turnirima najviše klase: dva puta prvo mesto, 75. u švedskom Vasterasu i 77. u Kladovu, drugo mesto 74. u Plevenu, Bugarska, te treće mesto iste godine u Lenjingradu. Najčešće je osvajao odličja u kategoriji do 57, pa 62, 52 i 56 kilograma. Teško je zaista samo i pobrojati sve njegove titule i medalje, ujedno i najlepši posao za prave i istinske hroničare...
     Proglašen zaslužnim sportistom Jugoslavije. Najviše pokrajinsko sportsko priznanje "Jovan Mikić Spartak" dobio je 1975, a nagradu za životno delo Grada Sombora 2009. Jedan čovek, jedna istorija...

     Osim svih osvajanja na sportskom poprištu, ostaje uzorom beskompromisnog borca u životu. Zbog tih vrlina je takođe biran i na najvažnije sportske funkcije, prvog čoveka Sportskog saveza opštine Sombor, u kojem je osim ostalog proizveo originalan koncept kao prvi u Srbiji: proglašenja sportista godine u različitim kategorijama sa precizno predviđenim kriterijumima ali kako u olimpijskim tako ravnopravno u neolimpijskim sportovima. Time je, opet samo svojim radom i idejama, potvrdio veličinu jer je svakome sportisti želeo da pruži jednako poštovanje onako kako zaslužuje, za trening, rad, rezultate... a još u četvrtak, samo dan i po pred svoj odlazak, vodio je u svom Somboru, u Domu penzionera, sednicu Izvršnog odbora u funkciji predsednika Rvačkog saveza Vojvodine pa mojoj sreći nije bilo kraja kada me je pozvao da prisustvujem i tom radnom skupu rekavši  mi u jutarnjem telefonskom pozivu, "novinaru moj, ostaćeš posle sastanka, trebaćeš mi nešto...", odmah me je oraspoložio... ali sudbina je htela drugačije i tuga je potom zavladala brzo. Bio je to nažalost i njegov poslednji radni sastanak sa kojeg je doslovce otišao radeći, otišao u večnost...
     Neverica i tuga, prijatelju, za tobom. Veliko srce ipak nije izdržalo. No brojni poklonici Ivicinog dela, njegovog lika, nedvosmisleno kažu da on ostaje besmrtna legenda. Na ponos ponajpre njegovih naslednika koji su nastavili taj prepoznatljivi frgićevski sportski put, sinovi Igor koji ga je nakon takmičarskih lepih rezultata do svoje 21. godine uspešno nasledio i u ulozi trenera u Rvačkom klubu Radnički, od 1999. godine i dalje, jedinom standardnom prvoligašu trenutno u Somboru i Alen, takođe ranije uspešan takmičar, pa Igorova deca, dvadesetjednogodišnja Adriana i Filip, Ivicini unuci, isto tako osvajači medalja i titula u različitim i mlađim uzrasnim kategorijama u slobodnom i grčko-rimskom stilu. Petnaestogodišnji Fića koji je mnogo nalik na svog dedu i talentom i fizički, obećao mu je da će nastaviti njegov put i ispuniti dedinu želju da ga nadmaši...
   
     Za Ivicom sada najviše tuguju supruga Eržebet, njegova Eržika, sinovi Igor i Alen, unuci Adriana, Filip i Nina, snaje Branislava i Biljana, tast Karolj, sestra Ilonka, brat Jakob, dok su najmlađi brat Dragan i najstariji Rudolf, među petoro dece u toj generaciji Frgića dočekali slavnog brata gore među zvezdama...
Tvojima, toj uzornoj porodici Frgić si bio oslonac, koji će ih dalje terati napred. Pustite suzu, dragi prijatelji Frgići, kao što je puštamo i svi mi koji ćemo voleti Ivicu ko što je i on voleo nas, voleo život i ljude... ali, neka ta vaša suza, bude i suza ponosa, ponosa na čestiti dom Frgića.
     Ponosa na Ivicu, tog izvanserijskog sportskog supertalenta, a potom predsednika rvača svog somborskog Radničkog, jer on nije nikada priznavao zastoj, nikakvo odlaganje, pa ni na dan svog odlaska, naredivši šta god da se desi, da njegovi rvači izađu na borilište, u nastavku šampionata Srbije, u duelu sa ekipom Kragujevca u somborskoj sportskoj hali "Mostonga"... i oni su ga poslušali, oni su se borili i pobedili za tebe, Ivice. Sigurno do sada najveća i najdraža pobeda iako protekla naravno sva u sentimentalnom sportskom tonu i aplauzu tišine, za ovu novu generaciju divnih mladića koje si izveo na put dalje sporske afirmacije.
     Taj simpatčan i drag plavušan, još kao primeran - mada pozivitno često nestašan i u mnogo čemu odličan đak u Osnovnoj školi Bratstvo Jedinstvo u Somboru, pa zatim u Srednjoj tehničkoj školi, dokazao je dakle da se može sve - kad se nešto jako želi, a Ivica je to pravilo overio diplomom na Fakultetu za fizičku kulturu.
                                                               
                                                                          ***
    Kada su me Ivicini odredili da se u ime porodice Frgić osvrnem na Komemoraciji pred prepunom skupštinskom salom u zdanju somborske Županije na njihovog deku, oca, supruga, brata, na njegov životni hod i rezultate, pa da napišem i članak za njegove i naše Somborske... istovremeno su se u meni pomešala osećanja i tuge, neverice, časti i ponosa zbog toga što je najveći baš meni poverio da o njemu pišem... treba reći, pomislih u sebi, toliko toga o takvom sportskom bardu a nešto važno ne izostaviti, no pre toga pisati o prijatelju sa kojim ste delili ne samo one trenutke radosti jer on je prvi bio tu uz vas onda kada vam je najteže... Ta istrajna sportska veličina a komšija svih nas. Priče o jednoj blistavoj karijeri ovenčanoj krunama tokom ujednačenih čak petnaest godina takmičenja na najvećim scenama, jednako i priče o jednom posebnom drugovanju sa osobom najsvetlijih ljudskih standarda će biti nastavljene... biće potrebno tu još puno štiva da se napiše i izgovori... i to obećavam ...
     Ivice, hvala ti zato na svemu, na podršci, na bezbrojnim radijskim intervjuima i duhovito kada si rekao uživo u programu, u serijalu emisiija sportskog programa Radio Sombora "Sportski ponedeljak" na početku 90-ih godina - kako si "kod tebe Siniša, prvi put na pravi način progovorio uživo u radiju"... što će mi ostati posebna čast dok je i mene. Ti intervjui pretvorili su se vrlo brzo u jedno trajno porodično prijateljstvo jer sa Tobom je to bilo tako jednostavno i lako, hvala Ti na susretima koji odlaze u beskraj... I gore među anđelčićima, gde zauzimaš mesto počasnih, neka Ti je večna slava... Uvek, kao što sam i ja Tebi obećao biću uz Tvoju časnu porodicu jer to je ne samo zadovoljstvo već i moja obaveza.
     U Somboru, 1. novembra, gosodnje 2015.

     Post festum. Hteo da skonča u rodnom Somboru
     Ostaje među mnogobrojnim, zapamćena i ova izuzetna sportska priča: Najveći rvači na strunjači - postaju kasnije, uzajamno najviše i uvažavani. Finac Pertti Ukkola zlatni, Ivan Frgić srebrni na Letnjim olimpijskim igrama u Montrealu 76. i, u uvek masovnoj i zahtevnoj kategoriji do 57 kilograma -neprikosnoveni godinama, jedno od najvećih rivaliteta u svetu sporta. Po okončanju sportskih karijera, obojica uspešno nastavljaju trenerskom stazom, a Ukola kao selektor finske reprezentacije poziva u poznati rvački centar Tampere svog godinama najljućeg rvala Frgu i nudi mu ulogu trenera! No, baš tada, te kobne 1996. godine po njegovo zdravlje, naš heroj preživljava prvi put srčane probleme i kaže: - Ako treba da umrem, biće to u mom rodnom Somboru, vraćam se kući... I nije mu se ispunila jedina želja da baš Ukoli uruči priznanje za fer-plej... no i sama ta namera zaokružuje sliku o jednoj sportskoj veličini, Ivicinu besmrtnost...

Izdvojeno:
            Gedža: Frga je najbolji!

     U beogradskom Tempu, godinama najtiražnijem jugoslovenskom i srpskom sportskom časopisu, u aprilskom broju pre 36 godina, ostaje (uz mnoge druge o Ivici) sačuvan članak iz pera Radivoja Markovića pod nazivom "Zlatarevo zlato". Dogodilo se da je čuveni sportski novinar tog proleća ležao u bolnici zajedno sa dugogodišnjim trenerom jugoslovenske rvačke reprezentacije Ljubomirom Ivanovićem Gedžom. I dok su lekari rešavali Raćine i Gedžine srčane probleme, njih dvojica su vodili maratonske razgovore, te je novinar iskoristio prisustvo najvećeg autoriteta u oblasti rvanja da ga upita: "Od svih uspešnih rvača koje si otkrio, trenirao, vodio - možeš li da napraviš rang-listu najboljih?" Ivanović je ovu listu izneo bez kolebanja i razmišljanja: "Treći: Momir Kecman. Drugi: Branislav Martinović. A najbolji jugoslovenski rvač svih vremena, zbog njegove postojanosti u formi i motivisanosti u borbi, svakako je Ivica Frgić." Eto kako je već zlatnih sportskih 70-ih godina o mladom Somborcu Frgiću pisao Tempo i ostala štampa...

Inicijativa
        Sportski hram po imenu Frge

      Neposredno po održavanju Komemoracije za Ivicu, potekla je inicijativa da najveći somborski sportski objekat, Gradska hala "Mostonga", ubuduće nosi naziv po najuspešnijem sportisti koji je u tom objektu trenirao i doneo Somboru najveće trofeje, Ivanu Frgiću! Takođe Frgić treba da dobije i bistu kao i ulicu koja će po njemu nositi ime. Isto tako i Memorijalni međunarodni rvački sportski turnir svake godine!

Nastavlja se:
      U četvrtak, 5. novembra '15. počelo je snimanje dokumentarnog dugometražnog filma o Ivici Frgiću. U toku je pedantno sakupljanje izuzetno obimne građe o životu, delu i liku proslavljenog sportiste. Teče i pažljivo snimanje brojnih izjava, njegovih školskih drugova, učitelja, nastavnika, profesora, sportskih prijatelja, sportista i trenera, saradnika, poštovalaca, komšija, rodbine, do najužih članova porodice... takođe će paralelno biti pripremana i biografska knjiga, a sve to filmski, knjiški i naravno promotivno objedinjeno, pod zajedničkim imeniteljem radnog naslova "Sport i glad".
     Hvala svima na podršci, saradnji i verovanju u sve ono pozitivno što nam je Ivica ostavio poput amaneta. Jer život se nastavlja i posle života... tako je hteo.
                                                                                       Siniša Stričević