недеља, 04. октобар 2015.

Jedna nesvakidašnja sportska priča: Boško Jolović, rukometaš, trener, građanin sveta (1)

            Crvenka, Zenica, Vranje, Arabija... a jednako Boško



                       
     Rođen 26. januara 1986. godine u Vrbasu, rukometom je počeo da se bavi 1993. i od tada neprestano se, evo već 22 godine, druži sa tom kako i sam kaže, čarobnom rukometnom loptom. Sam njegov početak vezivanja za ovaj atraktivni ekipni sport je neobičan i prilično ran: imao je samo sedam godina kada je, nakon što je tek krenuo u prvi razred osnovne škole, ugledao plakat sa kojeg su pozivani dečaci do dođu da treniraju, te se sa svojim najboljim drugarom Milanom Jovovićem i zaputio na prvi trening. - Na našu sreću, njegov ujak, poznati rukometni trener Svetozar Đile Jovović, bio nam je i prvi trener - priseća se sa radošću danas Boško. - U tom periodu kao i sva deca, imao sam još jednu ljubav prema sportu, a to je bila košarka. Tako sam uporedo trenirao oba sporta, a na košarku me je vodio stariji brat. On mi je usadio ljubav prema košarci i bio ujedno moj pravi uzor. Ipak, preovladala je rukometna čarolija, jer rukomet je i dalje bio sport broj jedan u mojoj Crvenki.
    Za Boškom je ubrzo većina njegovih drugara iz škole krenula na rukomet, tako da je to bio samo pečat potvrde da će ovom talentovanom dečaku rukomet postati budućnost. Kroz sve mlađe selekcije Rukometnog kluba Crvenka, Boška su trenirali mnogi treneri, ali on ipak izdvaja dvojicu. Prvi i svakako najzaslužniji za veliki deo njegovih rukometnih uspeha je Svetozar Jovović, čovek koji ga je naučio pre svega da voli rukomet, a zatim i svim važnim tajnama i veštinama ovog sporta. U Bošku je Jovović prepoznao neke posebne karakteristike i uvek ga je još kao dečaka podržavao, motivisao i dodatno podučavao u svim rukometnim elementima.
   Drugi trener kojeg u svojoj bogatoj i zanimljivoj biografiji Boško navodi, došao je već kada je bio igrač seniorske ekipe, iako je imao svega 16-17 godina. Branimir Filipović je čovek koji je svojom željom i entuzijazmom - a koji se kako i junak ove priče ističe, ponekad graniče sa fanatizmom, probudio u Bošku poseban "fitilj" pa je glad sa uspehom i pobedama postala još veća. - Na svemu tome sam mu neizmerno zahvalan, a pre svega na ukazanoj šansi i poverenju koje nisam imao kod nekih prethodnika... iskren je i otvoren Boško. - U mojoj Crvenki (godinama jednim od najuspešnijih ali i najpopularnijih rukometnih klubova i u bivšoj državi) ostao sam do 2010. godine, kada se selim u Bosnu i Hercegovinu, u Rukometni klub Čelik iz Zenice. Nakon polusezone u Zenici, na poziv trenera Slaviše Lakovića, odlazim u Rukometni klub Vranje, ni ne sluteći da će mi upravo taj poziv kasnije promeniti tok karijere....
   A nakon sezone u Vranju, sledi poziv njegovog velikog prijatelja i na terenu drugog oca, Jovice Majkića, Boško se vraća svojoj Crvenki u kojoj ostaje godinu dana. Nakon te sezone, u leto 2012. godine, baš kada se spremao da potpiše ugovor, usledio je poziv trenera Lakovića da mu se pridruži u ekipi iz Saudijske Arabije. Bila je to kako Boško i danas ističe, neopisiva čast što se tako veliki čovek i trener odlučio baš za njega. Prihvatio je ovaj poziv najviše zbog ponovne zajedničke saradnje, a i iskustva koje je bio svestan da će steći u radu sa Lakovićem.
    - Naravno, ponosno danas kažem, nisam se pokajao... Ekipa Al Noor iz malog Sanabisa predgrađa Dammam, te godine igrala je polufinale Azijske lige šampiona, gde nam je finale, kao i bronzana medalja, izmakla u poslednjim sekundama. Tada sam prvi počeo i samostalno da vodim kadetsku i juniorsku ekipu. Po završetku sezone, vraćam se u Crvenku i zbog teške situacije prihvatam poziv da ovde odigram jedan deo sezone kako bih pomogao klubu. Sledeću takmičarsku, 2013/14, kao i 2014/15. godinu provodim u zeničkom Čeliku gde sa fenomenalnom grupom, pre svega ljudi, a potom igrača, ostvarujemo zajednički istorijski uspeh kluba, izborivši plasman u evropske kupove! Te dve sezone u Čeliku ostaju mi među najboljim i najdražima.
    Boško je toliko zavoleo Čelik i Zernicu, da je kako je planirao, tako i učinio i, na kraju zaista završio svoju aktivnu igračku karijeru u ovom klubu Federacije BiH. Za vreme igranja, nije bilo predaha ni van terena, pa je završio Trenersku školu u Novom Sadu, te nakon dve izuzetne godine u Zenici, okrenuo se novim izazovima, u trenerskom poslu. Sreća i uspeh idu zajedno, pa je Boško dobio poziv njegovog bivšeg kluba iz Saudijske Arabije, najjačeg rukometnog kolektiva u Arabiji, da se vrati i potpiše ugovor, što je na kraju i prihvatio. - Najveće zasluge za moj povratak ima upravo taj veliki čovek, trener i pedagog, Slaviša Laković. Od njega sam pekao "trenerski zanat", kao i od mog velikog prijatelja Igora Desnice čiji mi saveti i danas mnogo pomažu. Uprkos prevelikoj želji da ostanem i radim u Zenici i razgovora sa predsednikom kluba Panetom Škrbićem, ponuda kluba kakav je Al Noor se ne odbija. Kao pravi predsednik i primer čoveka-gospodina, Škrbić mi je prilikom oproštaja rekao da su mi vrata kluba uvek otvorena i da kad god poželim i u bilo koje doba mogu da računam na njegovu podršku i pomoć. Tako da, veliku zahvalnost za sve dugujem i to podvlačim, ravnopravno i ovom posebnom sportskom radniku...
   A sada, Boško je maksimalno posvećen novom klubu i novom izazovu, gde želi deci da usadi pre svega ljubav prema rukometu. Početna želja za napredovanjem poput njegovih početaka, nedvosmisleno žarom koji radi, biće potvrđivana i u ovom nastavku njegove sportske i životne priče. Boško je ostvario mnogobrojne svoje ciljeve čeličnom voljom, pa će i tekstovi o uspesima i radu sa njegovim pulenima isto tako, biti nastavljeni.....









                                                                                                  Siniša Stričević