уторак, 04. август 2015.

Treba li nam tolika količina "visoke politike"?

     Čitam danas naslove vodećih tv-teletekstova javnih servisa odnosno njihove veb-sajtove: "Mediji: Nirnberski proces za zlocin", "Uprkos apelu UN, obesen zbog ubistva", "Od septembra jos 18 meseci Spanije", "Moguci napadi i na Asadove snage", "Erdogan: Turska se brani od PKK", "Zemanova zelja blokirala preporuku EU", i tako dalje i tako dalje... Iz dana u dan.
    Pitam se ne prvi put: gde je tu "običan" čovek, onaj o kojem sam pisao pre nekoliko dana, po samom otvaranju ovog bloga i o kojem ću pisati? Verujem da isto pitanje postavljate i vi: dakle gde smo tu svi mi, kao svakodnevni prolaznici ali i učesnici života? Gde su "nestale" naše svakodnevne teme (pa i dileme) i naposletku ono suštisnko pitanje, zašto se taj najvažniji junak dana - čovek sa svim svojim potrebama, željama i problemima, stavlja u drugi plan?
     O životnom standardu - gotovo ni reči. A udarna stvar. Svih nas. Kada smo poslednji put obnovili garderobu, išli redovno na letovanje i zasluženi odmor "bez krpljenja" i crvenila ako bi nas pozvao rođak ili drugar-drugarica koji žive recimo na moru na "desetak dana" a nama neprijatno, kako ćemo dočekati zimu koja će hteli-ili ne doći, hoće li biti dovoljno krastavaca za ziminicu?
     Velike teme ne rešavaju "mala" pitanja običnog smrtnika a on čini većinu živih bića. Ta mala pitanja su ustvari ključna, glavna, najveća. One gornje citirane naslove sam pisao onako kako su i postavljeni, ne namerno bez "kvačica" (ž, č, š, ć...) već u originalu kako i jesu postavljeni na teletekstu odnosno dnevnim tv vestima (iste teme su i u redovnim vestima), a poznato je da tako ne bi smelo - kada su javni servisi u pitanju, dakle moralo bi sa "kvačicama" da se poštuje pravopis, kako i pišemo - još jedna stvar, no manje bitna. Mnogo bitnije jeste razumeti "velikog malog čoveka". Jer sutra je opet novi dan. A život neminovno mora da teče sa svim svojim potrebama, problemima i nadanjima. Život naš, ovde i tu a ne negde drugde, daleko i jako visoko.


                                                                                                 










                                                                                                Siniša Stričević
     

Нема коментара:

Постави коментар