петак, 07. август 2015.

Ta čudesna moć fotografije

     Oduvek je fotografija privlačila pažnju na neki svoj poseban, osoben način često teško objašnjiv a intrigantno zanimljiv, pa se ustalilo ono dobro poznato pravilo: jedna fotografija, hiljadu reči. O njoj bi se mogli besumnje pisati traktati, o njenoj važnosti kroz istoriju i sam razvoj fotografije. Koliko je ona bivala svedočanstvo jednog vremena, toliko je i dokazivala sve ono što bi rečju često ostajalo samo praćeno.
     Danas, fotografija čini mi se ima svoju posebnu moć. Uostalom, kao i u vremenima u kojima nismo živeli, pa zato skriva i mnogobrojne različite priče ali i tajne - a na istu temu, o svojem značaju kroz vekove - sve od početaka, kako je i nastala. Razvojem tehnologije, menjala se njena forma, način izrade, izgled, ali zanimanje za fotografiju uvek je ostalo jednako i trajno.
   Priznaćemo, prilikom otvaranja današnjih veb-sajtova, kada internet preuzima medijski primat, portala kojih je sve više i dobro što je tako, u savremeno doba upotpunjavanja informacijama, ponekad čak i nesvesno, prvo odemo na opciju: fotografije. Da vidimo, šta to taj i taj sajt, donosi i nudi. Pa onda se dalje upoznajemo i sa njegovim sadržajem, tekstovima, itd...
   I sam želim da otvorim portal, već duže. Znaju to naravno i moji najbliži saradnici i prijatelji. Svestan sam da je upravo iz prethodno navedenih razloga, suštinski bitna, čak neophodna, odlična i profesionalna tehnika. Lepo je to što su danas "izmišljeni" i telefoni kojima takođe možemo da ovekovečimo značajne momente i događaje, ali nije ipak to - to, ako hoćete ozbiljan veb-sajt, morate da imate i ozbiljniju tehniku... Dotle, evo tri primera (pomalo različita ali govore jedno) za ovu priliku, koliko je fotografija bitna a s druge strane zanimljiva istovremeno: prvi primer, nasumce odabrana jedna od brojnih fotografija iz opusa Zorice Vojinović-Krčmar, moje predivne prijateljice, profesor fizičke kulture, prethodno sa titulom zaslužnog majstora sporta, osvajačica srebra sa Olimpijskih igara u Moskvi 1980. sa reprezentacijom Jugoslavije i mnogih drugih sportskih i društvenih priznanja, već dugo takođe kao akademski likovni umetnik bavi se uspešno i na specifičan način fotografijom; drugi je "slučaj" moja fotografija - često mi je nebo inspiracija, ali eto kažem, primer da telefon - ipak ne može sve. I treće, odabrao sam meni inače veoma dragu crno-belu tehniku, a u primeru jedne od najomiljenijih mojih glumica iz dečačkog doba, Ursulu Andres, eto kako je i "nekad" fotograf umeo vrhunski da majstoriše.
     Fotografija nas je često obradovala, njojzi hvala. Bez nje danas nema potpune informacije, sigurno ste saglasni, pa slobodno možemo da otvorimo spontano razne konkurse a da nagrade budu pre svega naše još bolje međusobno upoznavanje i zbližavanje. U značajnoj meri, zahvaljujući njenom veličanstvu, fotografiji.


                                                Siniša Stričević