петак, 14. август 2015.

Nostalgija i radovanje

     Radujem se večerašnjem susretu sa nerazdvojnom prijateljicom koja već duže živi u inostranstvu i ne vidimo se baš često pa eto kada dođe jednom ili u dve godine na dve-tri nedelje u rodni kraj... Tu je trenutno i moj drugar iz detinjstva sa kojim sam se video, koji je karijeru glumca nastavio u Splitu, ima tome već... Nedavno je bila moja mila draga sestra od tetke i zet, kratak susret u rodnom Somboru, odoše ponovo na Farska Ostrva... Najbolja drugarica iz detinjstva sa kojom sam odrastao, nisam siguran da li će dolaziti iz Švedske ovoga leta... Susreti samo ovih žarkih letnjih dana, gospodnje 2015... a gde su minule i naredne godine... koliko li ih je, susreta i godina...
    I tako nostalgija se zadržava i vraća u one dane koji zaustavljaju da duže ostanete tu, u toj ulici raspoloženja. U njoj stanuju svi oni koji fizički više nisu tu, odlučivši da životne i radne puteve nastave negde van zavičaja. I kad pomislite... malo se i štrecnete, pa više ih je "tamo" nego "ovde"... 
   Pa onda gotovo nesvesno uzdahnete. Potom se osmeh vrati na lice, u stilu: neka, samo neka su svi oni dobro, videćemo se mi, kao što smo nekad Jelena i ja šetali čuvenim somborskim korzoom (sada ta institucija korzoa nekako nema taj isti ton, što bi mogla biti zgoda neke druge priče), pa ćemo imati barem o čemu da prepričavamo. 
   Onda se u isti mah nameće naravno samo po sebi, neizbežno pitanje: - Zar su morali svi da odu... ? (Dobro, ne baš svi, ali većina). Umesto odgovora, nastojim da potraje osmeh, iza kojeg kao da piše: pa eto imaću i ja gde ponekad, da odem... :-) Uteha ili istina? Nostalgija sigurno jeste, a radovanje ostaje, zbog novih susreta koji nam spajaju sve ono dobro od pre i ono što je vrednije od sveg blaga, prijateljstvo dok i mi trajemo. Zato kao što sam u početko rekao, iako odvojeni - nerazdvojni.


(Umetnička slika: Leonid Afremov, Nostalgija, ulje na platnu)

                                      Siniša Stričević

Нема коментара:

Постави коментар