уторак, 11. август 2015.

Ništa nije daleko da bi se negde zakasnilo:

Više od poruke, manje od upozorenja

     Otvarajući interenet ovog prepodneva, prelistavajući naslovnu stranu fejsbuka, primetim najpre ovu strahovito dobru poruku na profilu mog dobrog prijatelja iz Tuzle, Nihe Mešića, siguran da mi neće zameriti odakle potiče moj povod za današnjim pisanjem a red je da navedem izvor. Na bilbordu dakle piše: "Neko te voli, vozi pažjivo". Nisam video u skorije vreme bolju poruku. Čak, suvišno ju je posebno analizirati ili tumačiti, sve je rečeno u tih nekoliko reči besumnje izvanredno osmišljenog slogana.
     Jer samo po sebi, već sedanjem za volan, vozač bi trebalo i pre starta da ima uključen prvo taj vozački stečen refleks upozorenja. Zato ovaj bilbord ne bi trebalo čitati kao upozorenje, već više kao poruku. Mislim da nema nikog od nas ko nažalost, nije izgubio nekog dragog na drumovima. Od familije, rođaka, prijatelja, komšija, ili omiljenih ličnosti za koje smo se negde još u detinjstvu vezali, sportista, glumaca, pevača, drugih javnih ličnosti sa kojima nije bio problem pozitivna identifikacija a odjednom ih nema, šok...
    Leto je doba pojačanih vožnji, interaktivnih susreta, sedanja za volan, godišnji odmori a i premor čine svoje. Sećam se kada je mama ubeđivala jednom prilikom tatu, vraćajući se sa mora, da se malo odmori, odspava negde makar kraj puta, imao sam 4-5 godina, nije je poslušao odmah, ipak nešto kasnije jeste. Sećam se i pre neki dan kada sam morao da stanem u čuđenju, šetajući Prvomajskim bulevarom u novom delu Somboru, gde je tip prošao, ma sigurno više od 200 na sat, veče se tek spuštalo, dece na sve strane i u obližnjem tzv. "skejtparku", pa okolo ringišpili, a on brži od vetra, sve kroz nekoliko crvenih semafora. 
     Zato smatram da ništa nije tako daleko gde bismo krenuli, a da možemo zakasniti. Život nas uvek čeka. I naravno to biće, koje nas voli i zbog kojeg još jednom pogledajmo ovaj bilbord.

   

                                 Siniša Stričević