субота, 08. август 2015.

Budimo gospodari svoga vikenda!

     Mnogo volim da radim, ali mnogo volim i godišnji odmor. Poštovao sam odmalena radne navike, ali sam i živeo za dane godišnjeg odmora. U kriznim periodima oni baš i nisu, naročito u poslednje vreme, mogli da budu isplanirani onako kako bismo želeli. Pišem u množini jer mislim da moju "sudbinu" mnogi, na već proglašenom tzv. Zapadnom Balkanu dele, ali eto poći ću i od sebe i opet hteo to ili ne, ući ću u neizbežnu interakciju razmišljanja, možda i polemisanja sa mojim dragim "planetarcima" ...
     Ako nam godišnji odmor baš nešto i "ne uspe", dobra kompenzacija za to mogu da budu vikendi. Eto baš dok ovo pišem, subotnje pre podne u punom je jeku i u nastavku avgustovskih noćnih vrelina, uprkos neispavanosti, ne osećam se nešto iscrpljenim, čak bolje bi se moglo reći, hvala Bogu, raspoloženim. A kako i ne bih, sinoć sam se video sa mojim drugim sa kojim sam odrastao u detinjstvu posle duže vremena, a po nedavnom dogovoru to isto očekujem i sa dugogodišnjom nerazdvojnom prijateljicom koja takođe duže živi i radi u inostranstvu.
     Nije li to već dovoljno za rast nivoa raspoloženja? Naravno, jeste. Prijatelji stari gde ste, tu ste, ma gde bili a uvek se vratili, bar na dan-dva, sedmicu-dve,tri, ma doći ću i ja kod vas... Opet će to biti neki vikend.
    Osim toga, vikend moramo još više da cenimo. Zbog sebe samih. Manje grča, manje napetosti, više vremena za sebe i druge, više mogućnosti da uradimo što možda preko radne sedmice nismo stigli ali da se ipak vikendom "ne pretrgnemo" a ako nam se eto nekako u momentu baš i neće, jer šta se uostalom u životu mora, osim ......, ok, neće "propasti svet" ako odložimo to "nešto" (ne)odrađeno - i za sledeći dan vikenda, pa makar i radni dan, a vikendom se prepustimo rekoh, baš sebi.
    U nekim mojim ranijim godinama, divio sam se recimo, Englezima, zato što su oni znali da maksimalno dobro iskoriste svaki trenutak vikenda. U to sam se uverio i iz ptičje perspektivne, tokom moja dva ranija letnja boravka u Londonu. To su već četvrtkom popodne, po dolasku sa posla "starijih", roditelja, a dece đaka iz škole, internzivne pripreme koje se pretvaraju u pravi ritual,

za odlazak iz megalopolisa, negde "around" ili već na dobro znana mesta kako bi oni to rekli, "u provinciju"...(Mi: kod bake na selo). Spektakularne su to pripreme čitave jedne engleske porodice za odlazak na weekend, pa sam time ukapirao da ono baš cene svoj rad ali i sebe.
    Valja se znači, prvo opustiti. Prepustiti sebi, a jednako i onima koji nam prijaju. Kaže se ponekad pežorativno ili duhovito u našem narodu, "šta se praviš Englez...", pa što da ne, setio sam se da mi je npr. bajs "od lane" u tatinoj garaži, a još imam dovoljno vremena da isplaniram gde bih, zašto bih (što je u ovom slučaju možda manje važno), dokle bih... Još samo da isplanirano realizujem i popnem se na bajs. I srećan vam vikend, svima!
                                                                                                   Siniša Stričević