четвртак, 30. јул 2015.

Svi smo mi bogati

     Uz zdravlje, prijateljstvo je jedini pravi kapital. Novac se potroši. Potreban jeste, ali baš zato što je prolazan on ne traje i zato ne može biti pravi, iskren prijatelj. Da jeste, zadržao bi se duže tu, pokraj nas, zar ne. Ne bi brže bolje - bežao nekom drugom, a od ovoga ko zna već kojem trećem pa tako redom...
    Malo gorke ali i oduška šale, zašto da ne, pa to barem možemo u toj svakodnevnoj trci, planiranju, mozganju šta i kako da sutra bude bolje, zašto se ne našaliti na njegov račun. Kad on već toliko traži od nas, odricanja, gubljenja dragocenog slobodnog vremena, pa i nerviranja, sve zarad njega, novca. Naravno, on ima svoju upotrebnu vrednost. Važi ono, kao pravilo: bez njega se ne može. U redu, opet da ponovim, dva najosnovnija životna cilja i ostvarenja, dve najveće životne vrednosti jesu zdravlje i prijatelji, uz svoje najrođenije i verne rođake U toj trci novac gubi svaku konkurenciju.
     Tek kada spomenem propale privatizacije u zemljama popularno rečeno "u tranziciji" kakva je već dugo Srbija, pa gradove dugih tradicija koji se bore sa preživljavanjem ostataka privrede poput Sombora u kojem živim recimo, neko bi možda rekao, ovo je "linija manjeg otpora" kako sada pišem. Nije. Tačno je da je katastrofalna privatizacija odnela puno mojih plata, pa donela nepravdu, o čemu naravno u posebnim temama, ali - između dva tačno: ono prvo i sveto tačno, jesu zdravlje i prijatelji. Kad sam zdrav, uvek imam na koga da se oslonim i kome naravno da uzvratim lepu reč i pažnju ili prvi da ih poklonim. Topla reč i pažnja nemaju cenu. Tu novac gubi bitku. Mi ostajemo. Da trajemo.



                                                                                                        Siniša Stričević