недеља, 26. јул 2015.

Promovitelj dobrih duša: Boris Krivec

     Nedelja je dan za lepše i uslovno rečeno, lakše teme. Bog ga je uostalom stvorio kao sedmi dan, kada se valja odmoriti. No, u nekim poslovima ili obrnutim redom reči, među pojedinim ljudima često kao da i nema tog klasičnog "sedmog dana", kada baš onda znaju da zasuču rukave. Čini se da u tu "ređu" grupu spadaju i umetnici. Njihova inspiracija, ali i angažman, ne biraju dan.
    Zašto sam se odlučio i rekao bih, usudio da post ove nedelje na kraju poslednje celovite julske sedmice, posvetim svestranom muzičaru neobične i originalne scenske pojave koja samo nadograđuje njegov talenat i multimedijalni potencijal, Borisu Krivecu? Ovo drugo, rekoh - usudio, jer možda je nesvakidašnje pisati o nekome (iz vaših inače javnih "branši") koga još niste lično upoznali, ipak, zahvaljujući zajedničkim prijateljicama, ponajpre dvema damama, jednoj veoma traženoj spisateljici, Nedi Culeti, i Dubravki Orahovec, takođe pronositeljki dobre volje, prepoznao sam na istom zbiru krčag lepih namera koji se stalno puni pozitivnom energijom. To je ta dakle, svetla strana društvenih mreža koja nas zbližava i fejsbuk stranicama doprinela i u ovom konkretnom primeru da se osobe sličnih senzibiliteta, "htele to one ili ne", upoznaju :-)
   Otvarajući potom pojedine snimke postavljene takođe na već popularnim internet stranama i savremenim "nosačima zvuka", mogao sam uvideti da sam u pravu. Vešto baratanje, pre svega muziciranje na više instrumenata, od gitare, klavira do bubnjeva, pa uvođenje meni inače posebno bliske (i po vokaciji opredeljenja prema šansonama i sopstvenoj muzičkoj priči iz najranije mi mladosti) harmonike, a svi ti studiozno urađeni aranžmani, većinom ukomponovani u stihovima hiperosećajne tekstopisateljke Nede Culete, umetnik pretača u muzičku priču koja nadrasta čini mi se i hvala Bogu da je tako, polako u netrage odlazeće a nažalost tako dugo opterećujuće bitišuće komercijalne "konfekcijske" hitiće koji se brže "prodaju" a još kraće traju.
   Taj čudesni grad Split tako, daje jedno sasvim novo ime premda već godinama na sceni, ali novo ponajpre zato što se izdvaja iz mase onih što bi naprečac želeli osvojiti publiku ili doći do festivalskih nagrada, pa posle-kako bude. Boris isto tako ima iza sebe već dovoljno nagrada i priznanja, ali ono što mu najteže "pada", jeste da o njima govori. Da li ga je ta sasvim izvesno urođena, preskromnost do sada "koštala" i šire afirmacije i euforije za kojom mnogi tragaju, kod publike? Imam osećaj da njemu to nije važno. Isto kao ni postavljanje pitanja, da li je bolji kao kantautor, dok svira ili dok peva? Ili, zašto je toliko vremena do sada posvetio svojim brojnim dragim kolegama, a možda pritom sebe zapostavio? U svakom slučaju, neka njegov autorski audio CD "Kako te naći" bolje od mene pruži odgovore na ova pitanja a oni se svakako mogu sažeti u činjenici da ovaj talentovani muzičar iz "Nima Splita do Splita" u najboljoj stvaralačkoj dobi, može da poveže pre svega svojom misijom spajanja dobrih duša, Jugu - ma kako to nostalgično zvučalo, ali u poslednjim vremenima i među mlađim generacijama, nekako sve većom potrebom zbližavanja, okupljanja i bivanja - zajedno. To je ubeđen sam, jedna od poruka koju svojim radom a u biti muzičkom rečju želi dati Boris, uz svoj takođe, ljudski skroman a humanošću i karakterom snažan tim, sa dvema dakle neizbežno,
damama na koje sam ponosan što su i moje prijateljice, Nedom i Dubravkom... Borisu i ekipi srećno, sve ono što nisam nabrojao jeste u ovim slovima i onima koja će da slede...
                                                                                                      Siniša Stričević
   

Нема коментара:

Постави коментар