субота, 25. јул 2015.

O srknavljenju srpske svetinje (nastavak 2)

     Slabo sam noćas spavao. Noćima slabo, verovatno zbog visokih julskih temperatura u ovom delu Evrope i sveta, poput većine slabo, iako obožavam leto, ali sinoć nešto posebno teško i slabo. Neće san na oči, neće. Nije bila vrućina glavni razlog. Pred očima mi stalno dolazio Stari Hrast, a u mislima sam bio sa meštanima sela Savinac, tog živopisnog kraja oko Gornjeg Milanovca. Evo i sad dok pišem, nakon dve kafe zaredom i ponovo neuspešnog pokušaja leganja u krevet, ne ide tečno, pisanje, nikako tečno, ne zbog umora, neispavanosti. Niti želim da budem patetičan, ni najmanje.
     Ono što najizvesnije znam jeste da sam u šoku. Delim ga sa meštanima Savinca mada svestan da to ne vredi puno, ali, ne izlazi iz glave. Stari hrast. Gorostas, taj raskošni gospodin sa krošnjom od oko 50 metara... pa zatvorim oči, a neću da verujem. Zar je baš moralo tako biti? Zašto? Osnovno pitanje, pitanje pitanja, zašto? Zašto je kobna noć između 22. i 23. jula morala da bude baš takva i surova, sekira da svetinju izbogohuli... ? Zašto baš tu famozni "koridor 11" mora da prođe? Je l to neko želi da izgradnjom "ultra modernog auto puta" u Srbiji što pre ne vidi putnike, potencijalne turiste, namernike... pa što pre da odu oni kao, terajte svojim putem? Umesto da zastanu, pod hrastom se odmore, na primer...
   A imali su i mogli šta da vide. Viševekovnog kralja prirode više nema. Nema jedne od prirodom bogomdanih mogućnosti da stranci u Srbiji budu manje stranci, da se upoznaju sa njenom tradicijom. Naravno, zahvaljujući i Starom hrastu. Ali više ga nema. Nema ni šanse više da domaća deca uče lekcije iz prirode i kulture uz njega, na tlu na kojem je i hrišćanski osveštan, pa tako postao Zapis. Posekoše Božji zapis a sa njime i mnoge mogućnosti. I dalje neću moći i neću hteti da spavam. U želji da se povežem, nastojaću to, sa onima koji su mu i neposredno bili bliže nego ja, najbliže. Da bi i meni bilo lakše i lakše da shvatim, iako znam da logičnog odgovora nema, no možda više udruženo i zajednički pokušamo građanski da očuvamo barem uspomene. Pred očima mi svetinja Stari hrast.


                                                                                                           

   





                                                                                                                              Siniša Stričević